Nedjelja, 25 rujna, 2022

Nekoliko kilometara izvan sela put je naglo skretao lijevo prema gustoj borovoj šumi. Uz put je bilo postavljeno drveno raspelo. Kada bi seljani naišli s mise ili išli u grad, zastali bi i prekrižili se. Kad kog bih s pokojnom bakom išao iz crkve, ona bi zastajala pored raspela, izgovorila bi na glas imisusovo i brzo bi me uhvatila za ruku i povela kući.

Tog ljeta za vrijeme raspusta kod nas je došla na nekoliko dana tetka Danica, mamina druga sestra. Bila je starija od mame nekoliko godina. Nije se nikad udavala, ne znam zašto, i u kući se o tome nije govorilo. Tetka Danica čitala je puno i što god bi joj došlo pod ruku. Stripove, jeftine ljubavne romane, knjige debelih i tvrdih korica, novine. I kad bi nešto objašnjavala, znala je izgubiti nit i preskakala bi s teme na temu, valjda kako bi joj se u glavi koja knjiga pojavila pred očima. Skoro nikad do kraja nije završavala rečenice, nego bi odmah prelazila na drugu. Mama je za nju govorila kako je malo luckasta i na svoju ruku, ali meni je bila simpatična i zanimljiva. Ostala bi nekoliko dana i onda bi se opet vraćala u grad. Vrijeme bi provodila čitajući knjige i hodajući po okolnim njivama i borovoj šumi.

Jednom sam je vidio kako dugo stoji pred drvenim raspelom i zuri u njega kao da s nekim razgovara.

– Tetka, a što si ti onako dugo stajala pred Isusom?

Pogleda u mene zavjereničkim pogledom.

– Nisu ti pričali o raspelu jel’ da?

Prošapće i pogleda je li je mama čula iz susjedne sobe.

– Odoh s malim u selo, vratit ćemo se brzo!

– Dobro!

U selu smo svratili kod jedne stare bake koju su svi u selu zvali Kaja, ne znam je li to od prezimena ili nekog drugog razloga, ili muža jer je kod nas običaj zvati žene imenom muža kao npr. Perinica koja je, kao što pogađate, Perina žena.

– Ajde uđi, bona, pa otkad nisi došla!

Kaja izljubi tetku.

– A vidi njega, baš je narast’o, nu ga, isti njegov ćaća!

Uhvati me za obraze i stane drmusati.

– Ajde, taman sam pristavila kavu.

Ode u kuhinju i nestade iza zavjese. Vrati se s tacnom, džezvom i dva filđana. Meni je donijela keksa u šećernici.

– Kajo, ti se sjećaš odakle raspelo tamo gdje se ide borovoj šumi?

– Znam, kako ne bi’ znala.

– Hoćeš li mi ponovo ispričati? Nešto skupljam od ljudi o folkloru, pa bih, ako bude zgodno, i to iskoristila.

Kaja se naglo ušuti i pogleda ozbiljno prvo u tetku Danicu pa u mene.

– A mali, ako zapamti, da se dite ne pripadne?

– Neće, ne brini ,veliki je. Jel’ tako da te nije strah?

Snažno kimnem glavom dva tri puta u znak potvrđivanja. Kaja uzdahne i sjedne na drveni stolac.

– Bilo ti je to ovako jer tako je meni pričala moja pokojna mater, pa i ja pričam po sjećanju, nema to nigdi zapisano. Tamo di je sad put i borova šuma nekad je bila velika livada. Oko te livade znalo je biti stalno koškanja u selu. Bila je podiljena na nekoliko braće i sestara. Stalno su se svađali oko te livade: k’o treba kosit, čije je sjeno, ko će sadit i di će sadit. U selu se uvik govorilo da će past krv ili mrtva glava zbog te livade. Pripovida moja mater tako meni o tom najmlađem bratu za kojega se nikad nije saznalo šta mu je bilo. Poš’o ti on valjda kosit. Ponio sa  sobom kosu, vodir i belegiju. A kako je livada malo podalje od sela, ni’ko nije vidio da kosi, nego se tek sutradan pročulo da je otišao kosit i da se nije vratio. Našli ga tri dana posle u šumi golog i ludog, i cijeli je život ost’o takav i umro je jadan u ludnici. Nikom nije isprič’o šta je bilo niti je više ikad progovorio, samo je nešto mumlj’o, ali ni’ko ga nije razumio šta priča.

Moja pokojna mater govorila je za tu livadu da su se tu okupljale vile uoči svetog Ive kad se pali cvitnjak i da cilu noć plešu oko cvitnjaka. Normalno, ni’ko nikad nije vidio vile, al’ eto, to ti je neka stara priča o toj livadi. Valjda je taj najmlađi otiš’o kosit dan dva uoči cvitnjaka i svetog Ive. Kažu kosio cilo jutro i zaleg’o pod neki bus da malo odmori i zasp’o. Kad se probudio, bilo je ono taman sumrak, sunce samo što nije zašlo. Spremio ti on kosu, vodir i belegiju kad od tamo, di je sad borova šuma, ide ne’ko. Kad je došlo bliže, vidi on cura mlada i lipa k’o biser, ma k’o zlato lipa. Gleda ona njega, gleda on nju. On ti s njom udri u priču, a ona bi se sve smiji i nešto mu govori u šiframa, znaš kako to žene znaju napravit muškima kad ih ‘oće malo vodat za nos. I on sve k’o ‘oće krenit, a ona njemu: Deder još malo ostani da pričamo, vidi što si fin, što si dobar momak, dobro se bome smrklo.

Kad je on ‘tio krenit, već bio pravi mrak i kaže ti ona njemu da će mu pokazat put do kuće. Veli on njoj šta će mu pokazivat kad on zna, sto puta je dosad bio dolazio i odlazio. Kaže ti ona njemu da mu pokaže prečicu i on ti polako za njom. I kako ti on ide za njom, ona ti nekako k’o sve brže ide i nikako da je stigne, vikne ti o njoj: De malo sporije, a ona se kažu samo nasmije i kaže: Ma kakav si ti momak pa ne mereš jednu curu stić’? I tako ti on za njom zamalo počeo trčat, a nikako da je stigne. I valjda je tako trč’o dok nije došao do nekog potoka. I stoji cura s druge strane i govori mu da samo priđe preko potoka i eto k’o bit će njegova.

A on je valjda im’o medaljicu svetog Ive oko vrata i taman da će prić’ potok, on ti se prikrsti i poljubi medaljicu. Kad je on to napravio, ona cura vrisnu na njega i stane trgat ‘aljine sa sebe, kad imaš šta vidit, ono neka stara žena, ružna i odvratna k’o vještica, sva mlitava i gadna, kažu on se tol’ko prip’o da je priko noći obilio. I kaže ti njemu ona da zafali svetom Ivi, on ga je spasio, pa nije priš’o preko potoka i kaže sjedne na brizovu metlu i odleti prema onom brdu iznad borove šume. On se valjda od stra’ izgubio i nije se znao vratit, tri dana lut’o tuda oko potoka dok ga nisu našli. Doveli ga kući, a on ništa, nit govori, nit jede, nit pije i šta će, vide da nije dobro i pošalju ga u bolnicu, eto tamo je i umro. I onda su na svetog Ivu posle toga stavili raspelo na tom mistu di je valjda ta cura s njim pričala i svake godine o svetom Ivi posle pučke mise svećenik dođe kod raspela, cilo selo se sakupi pa se moli škropi svetom vodom.

Dok sam odmarao u polusnu, padoše mi na pamet tetka Danica i Kaja. Radnici iz pilane sjekli su borovinu već nekoliko dana i šuma je već bila skoro napola posječena. Sjedio sam u autu i drijemao. Odmaralište je bilo puno auta i kamiona. Velika benzinska crpka bacala je blještavo svjetlo u sumrak.

– Gdje ćeš? Doktor ti je rekao da moraš odmarati.

Odmahnem rukom i sa štapom brišući čelo i sijedu kosu mokru od znoja, laganim korakom uputim se prema šumi.

– Eto me odmah da nešto vidim.

– Ma šta imaš gledati, vidiš da je noć!

– Neću daleko.

Koliko sam procijenio, trebalo je proći par stotina metara iza benzinske pored autoputa. Kad sam došao, više ništa nije ličilo na livadu. Seoskog puta odavno nije bilo, a veliko gradilište dobivalo je prve obrise velikog trgovačkog centra.

Kad sam prišao skroz gradilištu, jedan čovjek, vjerojatno noćni čuvar, pogleda me u čudu.

– Tko ste vi i šta tražite ovdje?

– Ništa, htio sam vidjeti raspelo.

– Eno ga tamo naprijed, ne vidi se baš jer je već mrak.

Odem još malo naprijed. U mraku je stajalo raspelo. Nisu se mogli vidjeti obrisi ni kako izgleda. Samo sam prepoznao raspored raširenih greda križa. Stajao sam neko vrijeme i osluškivao. Osim buke auta s autoputa i vike djece koja su trčala po odmaralištu, ništa se drugo nije čulo. Prekrižim se. Polako se okrenem i staračkim korakom, oslanjajući se na štaku, uputim se natrag prema benzinskoj.

 

U Sarajevu 18. 8. 2022.

O. J.

Izvor (foto): 123rf.com; Copyright: nexus123

Tags: , , , ,
Oliver Jurišić

0 Comments

Leave a Comment