Nedjelja, 25 rujna, 2022

Jednom sam došao iz škole i mlađa sestra je jurcala po kući s plahtom na glavi. Vikala je i smijala se sama sebi.

– Baba Vadoča, baba Vadoča!

Mama je zagalamila na nju da prestane, ali ona je i dalje kao kokoš bez glave trčala po kući.

– E kad baba Vadoča dođe večeras po tebe, prisjest će ti to ludovanje po kući!

Sestra je u trenutku stala kao ukopana. Svukla je plahtu s glave i pogledala mamu.

– A ‘ko je zapravo ta baba Vadoča?

– Jedna strašna baba koja krade neposlušnu djecu.

Sestra se umirila i nogom gurnula plahtu od sebe.

– Neka vam baka ispriča kad budete išli kod nje za vikend.

– Ja ne idem.

Sestra otrča u svoju sobu. Na kraju sam morao otići sam k baki Ruži. Živjela je na drugom kraju grada u predgrađu.

– Bako, tko je ta baba Vadoča, mama je rekla sestri da će je baba Vadoča ukrasti po noći i odnijeti?

Baka Ruža gledala me kroz debeli okvir naočala.

– A sine, to ti je stara priča.

– Ajde, ispričaj mi.

Neko je vrijeme šutjela.

– I ti bi htio čuti priču? Sigurno?

– Aha.

Promumlao sam žvačući jabuku.

– Jedne godine u selu počela naglo umirat mala dica. Onako od godinu pa na više. Dite se zakašlje, zakocene se, poplavi i ode, Bože mi oprosti k’o da ga ni Bog nije dao.

Baka se prekrsti gledajući kroz prozor u sumrak.

– Zvali svećenika, on molio, zaklinjo, ma ništa. Ako se dite razboli, kažu, moreš mu samo sviću zapalit. U selu ti je bio jedan čovik mlad i žena mu i dobili ti oni prvo dite, žensko. Dite se isto razboli i ona jadna mater u kuknjavu i plač pa što njezino dite. Njezin čo’jek jadan pored nje ne zna šta će: sidi, šuti i puši cigaru za cigarom. Čuo ti je on prija možda misec dana kažu da bi mliko od kobile moglo pomoći ditetu kad se razboli. On ti se spremi i veli ženi da ode u susjedno selo potražiti kod nekog kobilu za pomust mliko. Otišo ti on za dana negdi oko podne, i sad kako se imalo odat dobra tri sata, negdi oko četri dođe on tamo. I nađe kod nekog čovika kobilu. Opriča mu da mu je dite bolesno i ovaj se smiluje i šta će dadne mu onako džabe, a inače mliko ti je od kobile bilo skupo k’o suvo zlato. I veli ti njemu taj čovik kad se bude vraćo ima prečica kroz polje, prija će stić da požuri kući. Objasni ti on njemu natenane kuda i kako će i on ti krene nazad. A ono već noć polako se spustila i on ti polako pišice sam prečicom.

Ali valjda on nije jadan dobro upamtio ili se izgubio, negdi putem malo zaluto, uglavnom on ti izbije na neki seoski put. A taman ti tuda nekad u to vrime došla struja u selo, pa si na svakom koraku im’o onu drvenu banderu s prstenovima da ne pukne od ladnoće, studeni i velke vrućine i one dvije žice debele k’o ljudski prst kuda je išla struja. Udari ti on putom, pa veli kud izbije. Nešto se on zamislio jadan, valjda oko žene i oko diteta, i nije ni vidio kad je doš’o do raskršća. E sad na tom raskršću bile su četri bandere malo veće s onom gredom popriko jer se struja odatle račvala prema selima okolo. Stao on, kažu, da malo odane, kad čuje vrana grakće. Kažu čudi se on otkud vrana tako kasno po noći da se čuje, obično u ta doba čovik bi čuj kukavicu u šumi kako huče. Nema nigdi šume okolo samo velko polje kukuruza.

On ti je nosio fenjer jer u ta stara vrimena malo k’o je imo bateriju za posvitlit. I taman da će krenit, kad prid njega sleti vrana. Grakće i gleda u njega, a vrane su ti inače pametne, a zamisli onako malan mozak imaju. On ništa, zamahne fenjerom, vrana nimukajet, ma ni da mrdne. Uzme ti on neki kamen sa zemlje i baci na nju, ništa ona malo zalepršala kažu krilima i stoji. I kako on krene na jednu stranu, vrana na tu stranu i sve tako za njim, kud on, tud i ona. On mislio da nije možda gladna. Im’o sa sobom malo kru’a i baci prid nju. Kaže ništa. Vrana ni da se sagne.

Im’o ti on uza se medaljicu svetog Ante, pa šta će, uzme za medaljicu i stane molit virovanje. Kako on moli, kaže, ona vrana se sve sklanja ustranu k’o da ga oće pustit. I on tako polako prođe pored nje sve misleći na dite i moleći Boga da ne umre dok on ne dođe s mlikom. Proš’o ti on malo naprid i kaže ti on u sebi, veli: Bože nemoj mi dite uzet, uzmi mene, evo mene uzmi, ostavi mi dite na životu. I sve on tako jadan u sebi moli i ponavlja, a suza suzu goni. Kad iza njega nešto pođe šuštat iz onih kukuruza. Stao on, okrene se, kad iz kukuruza izađe neki čo’jek.

Njemu se učinilo da je star i poguren i da nosi šćap uza se. – I ti bi znači dao život za svoje dite? – On se malo trzne jer mu se učini da je ženski glas. Podigne fenjer, kad neka baba u crnom stoji prid njim, glava joj zamotana u crnu maramu. Gleda ona u njega k’o da nešto čeka. Nev’di on dobro, džaba fenjer, ali učinilo mu se da baba ima dugačke i oštre zube i crna usta k’o da je trišnje jila, one crnice što ti usta od njih pocrne ili poplave. Vidi on da baba stoji i čeka, a kažu puno neki čudan vitar, a nigdi oblaka noć vedra k’o staklo. – Bi brate, što jest jest, iz ovi stopa dao bi život za svoje dite.

Šuti baba, šuti i sve u njega ispitivački gleda k’o da važe jel’ laže il’ ne laže. – A šta ti je to? – Pokaže baba rukom na kanticu. – Mliko od kobile, kažu da je dobro za bolesnu dicu. – Ostavi mi mliko i ‘ajd kući i dite će ti bit živo i zdravo. – Sad se on jadan ufatio ne zna šta bi. I dok ti on tako mislio šta i kako, baba ti polako o onom štapu i korak po korak bliže njemu. Kažu štap crn, na vr’u mu velika vučja glava, gladak, sjaji se k’o ženska kosa. – Jesmo li se dogovorili? – Kažu baba ti ispružila ruku da se dogovore. I kažu ruka joj dugačka, mlada k’o u cure a nokti šiljati k’o da si i masetom oštrio. On se jadan prip’o i više od stra’ kaže babi jesmo i pruži ruku. Kaže ‘ladna ruka u babe k’o ledenica s oluka, ‘ladna, njemu zamalo muka došla. Ostavi ti on kanticu prid njom i polako se okrene i udri putem. Ma nije proš’o malo, okrene se, kad na putu ni babe ni kantice. Gleda on okolo i vidi kako se oni kukuruzi povijaju k’o da neko ‘oda kroz nji’. Kažu on ti se dadne u trk, do kuće nije stao. Uš’o u kuću, kad njemu žena odma’ da je dite dobro, da diše normalno, da ne kašlje. Ništa ti on nije rek’o, slag’o da nije bilo mlika, da se umorio i da ode spavat.

Baka je ušutjela.

– I?

– Pa eto, priča se da je ta baba što je on vidio baba Vadoča ili neki je zovu baba Mora, da dici ne da spavat i da ih navečer doji kad svi spavaju. I da najviše voli mliko od kobile, pa maloj dici kažu da je otjeraju od njih daju piti to mliko ili ostave mliko pored dice po noći kad dođe da uzme mliko umisto diteta.

Bila je to jedna od onih starih drvenih bandera s metalnim prstenjem kako drvo ne bi uslijed kiše, snijega i sunca počelo pucati.  Gore na vrhu prije nego su je posjekli ponekad su se mogle vidjeti vrane. Iz zemlje je virio truli drveni dio s metalnim prstenom. Odavno je bila zamijenjena modernim betonskim stupovima za struju s jednim kablom umjesto dva reda debelih žica.

– Šta gledaš?

Sestra je nestrpljivo nešto tipkala po mobitelu sjedeći za volanom.

 – Ništa, nešto što mi je baka Ruža spominjala.

– Šta ti je spominjala?

– Ne sjećam se, bio sam dijete, neku priču.

Gurnem nogom metalni prsten i on se malčice pomjeri. Uđem u auto.

– Možemo?

– Možemo.

Jedna vrana sletjela je na istruli vrh bandere i gledala prema autu.

 

U Sarajevu 9. 8. 2022.

O. J.

Izvor (foto): 123rf.com; Copyright: enki

Tags: , , ,
Oliver Jurišić

0 Comments

Leave a Comment